Društveni aspekti islama
Islam predstavlja kompletan religijski sistem koji se na uravnotežen način bavi političkim, društvenim i ekonomskim aspektima čovekovog života i u kome, suprotno nekim verama i gnostičkim učenjima, vera nije ograničena na isključivo ličnu i unutrašnju dimenziju života. U prošlosti je bilo nastojanja da se islam prikaže kao vera koja se bavi isključivo duhovnošću i unutrašnjim stanjem čoveka. Međutim, sadržaj i sveobuhvatnost učenja Kur'ana i Poslanikove prakse u odnosu na socijalna pitanja s jedne, i života i ponašanje Poslanika i njegovih drugova s druge strane, oduvek je sprečavalo prihvatanje takvog iznalaženja rešenja u odnosu na islam.
U islamu, ovaj i budući život, ovosvetsko i onosvetsko, verovanje i dela, sreća i blagostanje nisu odvojeni, već međusobno povezani. Društvena učenja islama s pažnjom se odnose prema svim aspektima socijalnog života - porodici i islamskoj zajednici (umet), unutrašnjim relacijama islamskog društva, odnosima tog društva sa ostalim narodima i državama, odnosu čoveka prema životinjama i svom okruženju. Za svaki navedeni primer u pogledu koji ima uticaja na čovekovu sreću i blagostanje islam poseduje poseban plan, program i uputu.
Nijedan odnos između članova društva u islamu nije nevažan. Svi odnosi između članova zajednice, kao što je odnos pojedinca prema roditeljima, bratu, sestri, detetu, čoveku i susedu, ili odnos između učitelja i učenika, ostalih muslimana, zatim muslimana prema nemuslimanima poseduju verski značaj. Što se tiče pitanja dužnosti, odgovornosti i ličnih prava, vrste akcije i reakcije vernika u islamskom društvu, postoje mnoga pravna i etička učenja. Kur'an i Poslanikova praksa daju jasna i nedvosmislena pravila čak i o odnosima prema nemuslimanima koji žele da žive u islamskom svetu, očuvaju vlastita uverenja i uživaju u bezbednosti, miru i ostalim pravima islamskog društva.
Ekonomska učenja
Ekonomija i način uređivanja ekonomskih odnosa u društvu je važan i temeljan aspekt života svakog društva. Slično drugim humanističkim učenjima, islam ne utemeljuje ekonomiju i ekonomske odnose na kulturi, etici i spekulaciji, već ih smatra važnim i temeljnim aspektima života i uzroke velikog broja nedostataka u društvu, ponašanju i kulturi ljudi, vidi u nepoštenoj i neadekvatnoj ekonomiji. Ajeti Časnog Kur'ana i tradicija Božijeg poslanika s.a.v.a. poklanjaju značajnu pažnja štetnim posledicama siromaštva i nemaštine i postojanju oštrih klasnih razlika u moralu, veri i kulturi islamske zajednice.
Reči "onaj ko je bez životnih sredstava nema ni vere" prihvaćene su kao princip u pravcu ispunjenja društvene pravde u islamu. Prema ovom principu, sve dok čovek ne podmiri svoje osnovne potrebe koje se sastoje od ishrane, odevanja, stanovanja i ispunjenja telesnih potreba, i u tom smislu stekne određeni mir i spokojstvo, ne može se posvetiti višim, potrebama duhovnog reda. Zbog toga, pričati o Bogu, veri, duhovnosti, ljubavi i slobodi sa siromahom i nesrećnikom bez odeće i krova nad glavom je uzaludan i nepošten posao.
U islamskim spisima pominju se mnoge upute o trgovini, sticanju i raspodeli bogatstva, vidovima poreza, zaveštanju, konfliktu između ekonomije i siromaštva u islamskom društvu, zabrani kamate, ličnoj svojini i dobrima, uslovima i granicama vezanim za nju. Veliki broj ovih uputa bila su usvojena među muslimana tokom vekova i različitih perioda kao pravni zakoni, ili pravila ekonomskog morala, ili kao temelji i principi ekonomskog sistema islamskog društva.
Drugi važan deo ekonomskih učenja u islamu odnosi se na političko-bezbedonosni život islamskog društva. Suština islamskog učenja o bezbednosti jeste odbrana islamskih teritorija. Većina islamskih intelektualaca smatraju da džihad (sveti rat) koji se pominje u Kur'anu i predanju ima odbrambeni karakter. Humano postupanje prema neprijatelju, ratnim zarobljenicima, odsustvo ubijanja nedužnih ljudi u ratnim okršajima, spada u stvari kojima se islam s pravom ponosi.
Politička prava
Islam iznosi jasna i jedinstvena učenja o političkim pravima i dužnostima članova islamskog društva. Tu spada objašnjenje visokih ciljeva islamske vlasti (ostvarenje pravde u društvu, slobode, stremljenje ka Bogu), uslovi neophodni za vladare i funkcionere islamske zajednice (bogobojaznost, asketizam, poštovanje dogovora, predvođenje, učenost) objašnjenje prava i dužnosti ljudi prema vlasti i vlasti prema narodu, pravo na izražavanje protesta, kritika i upućivanje dobronamernih sugestija vladaru i slično ovome. Ovde je potrebno objasniti neke tačke.
- iako se glavni cilj vlasti u islamu definiše kao "kretanje ka Bogu" i približavanje Njemu, u to se ubraja i stvaranje relativnog blagostanja i pravde, slobode i sigurnosti i druge stvari slične ovima se takođe ubrajaju u zadatke islamske vlasti. Ovo su uzvišeni ciljevi za čije je ostvarenje neophodno izgraditi slobodno, sigurno i uređeno društvo.
- većina islamskih uputa odnosi se na uslove koji se odnose na vladara i njihova prava i dužnosti prema ljudima, odnosno naroda prema vladarima, a ne na oblik vlasti.
- u islamu se pod vladavinom vere podrazumeva vlast koja se ne suprotstavlja principima i vrednostima, i koja se, u okviru tih principa kreće ka uzvišenim ciljevima. Verski karakter vlasti neizbežno podrazumeva direktno uzimanje svih političkih i državničkih poslova iz verskih spisa, bez izbegavanja razuma, nauke i kolektivnog iskustva.
- u islamskom predanju prava i dužnosti se skoro uvek pominju zajedno. Saglasno tome, ljudi poseduju pravo da izaberu predstavnike vlasti od najvišeg do najnižeg ranga, pravo da kritikuju, savetuju i učestvuju u određivanju, i slična prava koja su zvanično priznata.
- cilj vlasti u islamu je razvoj i slobodno i svesno usavršavanje čoveka. U svrhu ostvarenja ovih ciljeva islamska vlast je dužna da obezbedi uslove za slobodu mišljenja i verovanja. Zbog toga je u islamskom društvu zvanično priznato mnoštvo političkih, ekonomskih, filozofskih, pa čak i verskih ideja, a postojanje ovog pluraliteta ideja i naučnog dijaloga između njihovih tvoraca stvara uslove za razvoj, usavršavanje i uzdignuće muslimana.