Položaj čoveka
Čovek se u Kur'anu pominje kao "Božiji halifa, namesnik na Zemlji", "onaj koji je prihvatio nošenje Božijeg amaneta" i biće koje poseduje posebnu plemenitost.
U Časnom Kur'anu opisan je početak istorije čoveka kroz priču o njegovom padu na Zemlju, odnosno izgnanstvu iz raja. Njegovo stvaranje je opisano tako što je čovek tokom materijalnih promena i fizioloških transformacija stigao na stupanj kada je u njega udahnut Božiji duh i kada je doživeo drugo rođenje (22:5), i tokom svog prirodnog razvoja ostvario ogroman napredak da bi postao uzvišeno biće, kome su čak i meleci bili dužni da se poklone (38:73) i postanu mu pokorne duhovne snage. Zabranjeno drvo iz raja, prema islamskom učenju, nije bilo drvo znanja i spoznaje, već simbol koristi i uživanja koje treba staviti pod kontrolu. Takođe, ljudska nepokornost predstavlja simbol slobodne volje koja mu je dodeljena. Jedan od uzroka superiornosti čoveka nad melecima jesta sposobnost sticanja znanja, koja se pominje u priči o Ademu kada se govori o Božijim imenima.
I izlazak iz raja simbolizuje ulazak čoveka u svet truda, napora i borbe, a evolucija čoveka i njegovo usavršavanje mogući su prolaženjem kroz svet "krvoprolića i pokvarenosti".
U islamu, čovek je posmatran kao biće sa slobodnom voljom, razumom i osećanjem za odgovornost. Suprotno gledištu nekih hrišćanskih mislilaca, poput svetog Augustina, na primer, po kome se čovekova priroda usled pragreha preobrazila, čovek, saglasno islamskom učenju poseduje čistu i bogomdanu prirodu, koja je sklona traženju Tvorca i istine, i koja žudi za lepim, i koju je Bog odredio još prvog dana, samim činom stvaranja, tako da je odstupanje od čovekove čiste i iskonske prirode (fetrat) rezultat uticaja raznih spoljašnjih faktora. Zbog toga Kur'an i pominje da se Bog obratio ljudima i pre njihovog stvarenja pitanjem: "Zar ja nisam gospodar vaš", kada je ljudski rod (Bani Adam) jednoglasno odgovorio "Jesi, svedočimo" (7:172) U ovom tajanstvenom objašnjenju krije se drugo tumačenje čovekove bogomdane prirode koja je okrenuta Bogu. Dakle, čovek u islamu je u suštinskom smislu čisto i lepo biće, a ne isprljano i ružno. Međutim, potrebno je reći da iako islam ne prihvata prvobitni greh čoveka, on ne negira njegov pad iz stanja prvobitnog savršenstva u svet zemaljskog postojanja. Prema islamu, zaboravljanje i nemar prema Bogu predstavlja veliki greh, a život na ovom svetu i preterano vezivanje za njega je uvod za taj zaborav. Gledano u ovom svetlu, najvažniji posao poslanika jeste otklanjanje zaborava i nemara. Uloga objave je da podseti čoveka, poslanici su ti koji podsećaju, dok bi Kur'an bio Knjiga podsećanja. Navešćemo još neke karakteristike čoveka koje se pominju u Kur'anu.
1) Čovek je "Božiji namesnik na Zemlji" (2:30); razlog da čovek bude namesnik Boga na Zemlji jeste u njegovoj moći posedovanja i promene. On je u tom pogledu "najsličniji" Bogu u odnosu na sva ostala stvorenja.
2) "Pa kad mu savršen oblik dam i u nj život udahnem..." (38:72) Kako je čovek Božije stvorenje, on žudi za Njim, i sve njegove sklonosti i težnje usmerene su ka Bogu.
3) Čovek ima usađenu čistu prirodu koja je okrenuta Bogu i koja traži svog Tvorca. (30:30)
4) Čovek je prihvatio Božiji emanet (33:72) emanet koji nije ništa drugo do onaj instinkt, volja, izbor i na kraju posedovanje odgovornosti.
5) Čovek je slobodno i nezavisno biće, tj. čovek je slobodan da odabere da li će kršiti ili izvršavati Božije naredbe.
6) Iako čovek ima bogomdanu i čistu prirodu, u njemu postoje i negativne osobine kao što su pohlepa, težnja za preteranim nagomilavanjem dobara, izopačenost, prolivanje krvi, pobuna i neposlušnost, što ga čini bićem sa dve dimenzije i bićem koje bira i odlučuje. (70:19-35); (11:9-11)
7) Suština čoveka nije predodređena na način da se ni po koju cenu ne može promeniti, već, za razliku od toga, ključevi njegove sreće odnosno nesreće nalaze se u njegovim rukama. Islam ni po koju cenu ne prihvata superiornost suštine nad egzistencijom koja za sobom povlači prinudu i negiranje volje.
8) Spasenje je krajnji cilj celokupnog čovekovog truda i nastojanja (87:14), koje se ogleda u samoizgradnji, usklađivanju sopstvenih instinkata (59:9), dobrim delima i bogobojaznosti.