Islamska revolucija u Iranu

Krajem sedamdesetih godina prošloga veka, svet je bio svedok jednog od najznačajnijih događaja dvadesetog veka: izbijanja i trijumfa Islamske revolucije u Iranu. Masovna narodna pobuna pod vođstvom verskog vođe u egzilu, bila je uperena na obaranje 25 stoleća duge monarhije. Kako se klupko događaja odmotavalo, bivalo je sve očiglednije da je u toku revolucija, i to u vreme i na mestu na kome je malo ko očekivao. Revolucionarni točak se zavrteo silovito i nezaustavljivo, dajući sasvim malo prilike stranim i iranskim posmatračima da procene ili reaguju na uzavrele događaje. Svrgavanje Pahlavi dinastije trajalo je oko 13 meseci, tačnije, od januara 1978. do februara 1979. kada je zastareli monarhizam nestao iz Irana.

Pozadina Islamske revolucije, koja je izbila 1979. godine u Iranu, ne može se shvatiti dok se ne shvate i faktori koji su je pokrenuli i učinili da veći deo iranskog naroda (trgovci, učeni ljudi, studenti, sveštena lica...) stane pod islamsku zastavu i zahteva svoja prava.

Šahova autokratska vladavina i njegova veoma česta upotreba tajne policije doveli su do masovnih narodnih nemira tokom 1978. godine. Religijski utemeljeni protesti bili su po prirodi konzervativni, upereni protiv šahove politike. Imam Homeini, koji je proteran iz Iraka u februaru 1978. godine, pozvao je na svrgavanje šaha. U svim gradovima proglašeno je vanredno stanje. Pošto je vlada bila uzdrmana u temeljima, šah je pobegao iz Irana 16, januara 1979. godine. Imam Homeini se vratio u Iran 1. februara iste godine. Doček koji mu je tom prilikom priređen je za pamćenje. Odmah je preuzeo vođstvo nad religijskim revolucionarima. Koalicija koja se ujedinila u borbi protiv monarhije, sastavljena od različitih društvenih klasa od kojih je svaka imala vlastite političke ciljeve, raspala se po svrgavanju monarhije ostavljajući dve glavne sile u konfrontaciji: armiju, koju Bahtijarova vlada nije bila u stanju da kontroliše, i ulemu (sveštenstvo).

Povratak Imama Homeinija u Iran označava početak završne faze u formiranju islamske vlasti. Devetog februara izbili su sukobi između jedinica kraljevske vojske i vazduhoplovnih snaga odanih Imamu Homeiniju. Nakon toga usledila je dvodnevna pobuna tokom koje su stanovnici Teherana zauzeli nekoliko strateških zgrada u prestonici. Dvanaestog februara imenovana je privremena islamska vlada na čelu sa premijerom Mehdijem Bazarganom. Tokom noći, 1. aprila 1979. godine, imam Homeini je proglasio Islamsku Republiku. Tokom petnaest godina borbe, nakon pobede Islamske revolucije (11. februar 1979), Iran je prolazio kroz period iskušenja u preduzimanju prvih koraka prema konačnom uspostavljanju islamske vlade. Temeljne mere za organizaciju islamskog sistema administracije preduzete su prilično brzo posle Revolucije. Međutim, svoje sadašnje ustrojstvo, islamska vlast je poprimila u poslednjih nekoliko godina.

Referendum, kojim je trebalo odlučiti o vrsti režima, održan je 1. aprila 1979. godine, samo pedeset dana posle revolucionarnog prevrata. Prema zvaničnim podacima, 98,2% birača glasalo je za Islamsku Republiku dajući joj prednost u odnosu na prethodni monarhistički sistem. Nacrt Ustava pripremljen je pre leta 1979. i Skupština, sastavljena od sedamdeset i dva člana, ga je usvojila nakon obimne rasprave. Posle usvajanja, Ustav je ratifikovan od strane vođe Islamske Republike, Imama Homeinija, a i direktnim glasanjem 3. decembra 1979. godine. Ovaj put, prema zvaničnim rezultatima, 98.5% glasača svoj glas je dalo za Ustav. Time je bio određen opšti okvir islamskog sistema vladavine, ali su ostali mnogi detalji koje je trebalo razraditi.

Prvi opšti izbori 28. maja 1980. i sazivanje prvog Parlamenta (Medžlisa) bili su sledeći koraci u tom pravcu. Od tada, zakoni koje je usvojio Medžlis, vodili su osnivače Islamske Republike korak po korak bliže njihovim ciljevima. U svakom slučaju, iranske vođe i zvaničnici bili su saglasni u tome da je pred njima još uvek dug put do ostvarivanja glavnog cilja.

Cilj koji je proglasila vlada bilo je stvaranje potpunog islamskog sistema vladavine zasnovanog na učenjima poslanika Muhameda (s.a.v.s.) i njegovih naslednika, koji nikada i nigde nije bio primenjen tokom četrnaest vekova duge istorije islama. Ovo iransku vladu čini jedinim postojećim primerom teokratske vlade na kraju dvadesetog veka. Što se tiče sekularnih aspekata državne administracije, moglo bi se reći da je novi Ustav sledio zapadne demokratije i Ustav bivšeg režima - kada je reč o razdvajanju izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.

Nova vlada je nastojala da obnovi mir i prosperitet zemlje kada se 22, septembra 1980. godine suočila sa iznenadnim i neočekivanim kopnenim i vazdušnim napadom na zapadne granice od stane iračkih oružanih snaga. Ovaj nametnuti rat, koji je definisan kao agresija na Iran i pravedna odbrana iranskog naroda, razvio se u rat slabljenja koji je trajao osam godina, sve do sredine 1988, kada je Iran prihvatio Rezoluciju 598 Ujedinjenih Nacija. Međutim, umesto pada iranske vlade, irački napad doveo je do ujedinjenja većine političkih u religijskih grupa oko nove vlade i iranski otpor se pokazao mnogo efikasnijim no što je to Irak očekivao.

StartPrev1234567NextEnd