Šiiti i suniti

Dva vodeća i najznačajnija pravca u okviru islamske tradicije jesu sunitski i šiitski. Suniti čine većinu muslimana i obuhvataju 87–88 procenata ukupne muslimanske populacije u svetu. Suniti se smatraju sledbenicima tradicije (sunet) Poslanika s.a.v.a. i sledbenika. Šiiti procentualno čine 12–13 odsto muslimana, a svoje ime (šiija, to jest sledbenik) temelje na prihvatanju vodstva i sleđenju imama Alija i njegovih sinova nakon smrti Časnog Poslanika s.a.v.a.

Šiiti se dele na dvanaestimamite, zejdije i ismailite. Najbrojniji su dvanaestoimamitski šiiti (ithna ašari) kojih ima ih oko sto trideset miliona i koji su najrasprostranjenije u Iranu, Iraku, Saudijskoj Arabiji, Afganistanu, Azerbejdžanu, Pakistanu i Indiji.

Predmet najvećeg sporenja između šiita i sunita jeste pitanje nasledstva Časnog Poslanika s.a.v.a. koje je iskrslo ubrzo po njegovoj smrti, kada su suniti za njegovog naslednika većinski odabrali Ebu Bekra, za razliku od šiita, koji su smatrali da to nije političko pitanje, i da Poslanikov s.a.v.a. naslednik, osim političke moći, mora raspolagati znanjem i posebnom vrstom pravednosti i sposobnosti ispravnog tumačenja Kur'ana i vere, i duhovnog upućivanja, i da kao takav, mora biti određen od strane Uzvišenog Boga. Šiiti veruju da je Ali ibn Abu Talib a.s. posedovao pomenute odlike i da je bio Bogom odabran za imama, i da se imamat, odnosno duhovno upućivanje i predvođenje nastavio u kontinuitetu i posle njegove smrti i trajaće do ponovnog pojavljivanja Skrivenog, dvanaestog imama Mahdija a.s.

Šiiti dalje smatraju da je smrću Poslanika islama s.a.v.a. upotpunjena Objava i završen ciklus poslanstva, ali da nije prestala potreba ljudi za sveobuhvatnom verom sa jasnim objašnjenjima, uputama i učenjem. Ovo ukazuje na potrebu za imamom na kraju poslaničkog ciklusa. Takva osoba koja predstavlja savršeni uzor verskih učenja i u stanju je da istinski protumači i u delo sprovede Kur'an i verski zakon, poseduje kvalitete učenosti i duhovnog upućivanja je imam. Njega određuje Uzvišeni Bog, a duhovni stupanj na kome se nalazi daleko je viši od političkog položaja halife.

Preinačenje "imamata" u "halifat", po šiitima, bila je devijacija koja je omogućila promenu halifata u umajadski nasledni sultanat.

Zahvaljujući stavu koji se odnosi na Poslanikovog s.a.v.a. naslednika, teoriji o imamatu, i to da je politička moć bezgrešnih imama ozakonjena od strane Poslanika na koju niko drugi ne može da polaže pravo, i najzad, posle događaja na Kerbeli i u periodu očekivanja Skrivenog imama, šiiti su, kao pokret koji uvek ističe pravdu i slobodu, ustajali protiv tiranskih političkih sila i bili pokretači mnogih revolucionarnih pokreta u istoriji islama.

U periodu vladavine safavidskih kraljeva, tačnije 1501. godine šiitski pravac je postao zvanična religija Irana, kada je formirana šiitska vlast. Godine 1979. Iranci su dali poverenje vodstvu imama Homeinija čime je utemeljena vlast na osnovu šiitskih učenja.

Na osnovu novog iščitivanja islama i šiizma, Islamska Republika Iran je nastojala da predstavi originalni i autentični islam, i svoj političko-filozofski model učvrsti na temeljima državnosti i islama.

Ova vlast se temelji na glasovima i volji naroda, i oslanjajući se na učenja islama nastoji da upravlja društvenim poslovima. Islamska Republika Iran predstavlja veliki istorijski ispit za šiitsku misao u modernom svetu.

StartPrev123NextEnd