Šerijat (verozakon)

Islam obuhvata različite vrste učenja - pravna, gnostička, filozofska, etička i istorijska. Skup kanonskih zakona islama naziva se šerijat. U tehničkom značenju, pod šerijatom podrazumevamo sve božanske odredbe (naredbe i zabrane) koje se odnose na voljne postupke čoveka. U tom pogledu, ove naredbe predstavljaju Božiju volju kao uputu za način čovekovog života na ovom svetu. Za muslimane, poštovanje ovih naredbi i zabrana osigurava sreću i uspeh na oba sveta.

Šerijatske naredbe se bave svim voljnim postupcima muslimana u različitim okolnostima. Muslimani smatraju da ne postoji nijedan individualni ili društveni čin koji nije obuhvaćen ovim naredbama. Drukčije rečeno, oni veruju da se svi aspekti ljudskog života mogu organizovati, urediti i posvetiti ako se ljudi povinuju šerijatu. Naravno, sleđenje šerijata i sticanje Božijeg zadovoljstva, postupanje prema Njegovoj volji, samo je početak puta. To znači da musliman može preći šerijat i otisnuti se na duhovno i unutrašnje putovanje (tarikat) da bi stigao do istine (hakikat).

Kada bi islamsku tradiciju shvatili kao krug koji ima svoj obim, onda bi šerijat odgovarao njegovom obimu, odnosno granicama koje se ne mogu prekršiti, tarikat radijusu koji spaja različite tačke sa centrom, dok bi hakikat odgovarao središtu, odnosno centru kruga koji je jednako udaljen od svih tački na periferiji.

Šerijat (izvedenica iz arapske osnove šar' što znači put, način) predstavlja put i smer kojim svaki musliman treba da se kreće tokom celog života da bi stigao do sreće. U tom smislu šerijat daje putokaz za sve radnje i delatnosti čoveka za njegovu komunikaciju s Bogom, drugim ljudima i prirodom, na putu ka dostizanju uspeha i sreće. Šerijatska pravila se obično dele u dve osnovne grupe:

1) Ibadet (bogoštovlje), u koji spadaju dužnosti koje se tiču postupaka bogosluženja i obreda, tj. onog što je obavezno (vadžib) i preporučeno (mustehab), poput molitve (salat), posta (saum) i davanja milostinje (zekat).

2) Muamelat ili transakcije u zakonskim i civilnim poslovima koje obuhvata sve vrste političkih, ekonomskim i društvenih sporazuma.

Sleđenje šerijata, naravno, nije protivno slobodi, budući da je samo deo šerijatskih propisa obavezan. Veliki deo onoga što ljudi rade spada u kategoriju dozvoljenog. Kod nekih dozvoljenih dela, dva ili više mogu biti za Boga prihvatljiva, dok za neka druga Bog nije izdao jasno naređenje, već se uzdržao od toga, ostavljajući odluku razumu i iskustvu samog čoveka. U granicama dozvoljenog prostora čovek ima pravo da manevriše koristeći vlastitu mudrost i znanje.

Pored toga što šerijat postavlja granice i pravila, on daje čoveku slobodu izbora koja se temelji na uslovima i okolnostima. Radi upoređenja, moguće je imati različite vrste iste igre koje se ne sukobljavaju sa pravilima same igre. Na taj način, poštovanjem pravila i neprelaženjem granica, ljudi mogu da žive na različite načine koji se ne suprotstavljaju islamskim načelima. Da bi se neko delo smatrala religioznim, ona mora biti usaglašeno sa pravilima i odredbama, međutim, u zavisnosti od situacije i okolnosti, jedno delo je moguće obaviti na više različitih načina bez kršenja pravila i odredbi.

Saglasno predanju koje glasi "Ono što je Poslanik odredio kao halal (dozvoljeno) ili haram (zabranjeno) ostaje tako do sudnjeg dana" muslimani veruju da su principi i pravila šerijata nepromenljivi i večni. Opšti principi i propisi dati su u Časnom Kur'anu. Ukoliko iskrsne neko novo pitanje i situacija, tada učenjaci koju su upućeni u verska i svetovna pitanja daju mišljenje u svetlu Poslanikove tradicije i (prema šiitskom uverenju) saglasno praksi bezgrešnih imama, uzimajući u obzir glavne principe. Ova vrsta zaključivanja se zove idžtihad, što doslovno znači "nastojanje da se dođe do cilja". Da bi razmotrili situaciju i okolnosti muslimanski učenjaci se s jedne strane oslanjaju na razum i mudrost, a s druge na Poslanikovu tradiciju, koja je najbolji tumač kur'anskog teksta. Zbog svoje važnosti Poslanikova tradicija predstavlja drugi izvor islama, odmah iza Časnog Kur'ana.

Utemeljivač šiitske pravne škole, i zapravo, prvi veliki učitelj šerijata, bio je imam Džafer Sadik a.s. iz čistog potomstva Božijeg poslanika s.a.v.a. i učitelj imama Abu Hanife koji je živeo u drugom veku hidžre. Iran, Irak i Liban nastanjeni su šiitskom populacijom i u njima se sledi džaferijska pravna škola (mezheb). Posle njega u sunitskom islamu pojavila su se četiri pravne škole:

1) Malikitiski, koji u većini slede muslimani severne i zapadne Afrike;

2) Hanbelijski, čiji je osnivač imam Ahmed ibn Hanbel i koji sledi veliki broj muslimana Sirije i Arabije;

3) Šafijski, koji najvećim delom slede muslimani Egipta i jugoistočne Azije;

4) Hanefijski, koji se pripisuje imamu Abu Hanifi, učeniku imama Džafera Sadika, koji slede muslimani Turske i Indijskog potkontinenta.

Kao što smo već rekli, šerijat se deli na ibadet, ili bogoštovlje i muamelat, odnosno poslovanje.

Ibadet reguliše odnos čoveka prema Bogu i bavi se obavezama, dužnostima i uslovima koji treba da se ispoštuju prilikom obavljanja ibadeta. Muamelat, s druge strane, se bavi društvenim relacijama između ljudi i propisima koji vladaju u društvu i okolnostima prilikom raznih transakcija i sklapanja sporazuma sa šerijatskog aspekta.

Najvažnija dela ibadeta u islamu su namaz, post, hadždž, zekat i džihad. Fikhska dela, koja se danas štampaju kao praktični priručnici za obavljanje ibadeta, sadrže poglavlja o namazu kao osnovnom stubu vere. Namaz i okolnosti vezani za njegovo obavljanje je najviše obrađivana tema u islamu i celokupnoj islamskoj tradiciji, jer se kaže "Sva dela vernika su prihvaćena, ako njegov namaz bude prihvaćen".

Što se tiče same tehnike obavljanja namaza i drugih pojedinosti, postoje neznatne razlike između pravnih škola u islamu. Pored pet dnevnih namaza koji se klanjaju u toku jednog dana i sastoje od 17 rekata, postoje i drugi posebni namazi, kao što je džuma ili namaz petkom, zatim namaz koji se klanja na dan kurbanskog i ramazanskog Bajrama (fitr), namaz znaka (ajet) koji se klanja u posebnim i teškim okolnostima kao što su prirodni fenomeni (pomračenje Sunca ili meseca, zemljotres, poplava i slično).

Post u mesecu ramazanu je tema koju islamska pravna literatura obrađuje odmah posle namaza. Muslimani celog sveta poste u toku ovog svetog meseca. Post je čin ibadeta u kome se muslimani radi približavanja Bogu i savladavanja strasti, od zore do zalaska Sunca uzdržavaju jela, pića i drugih radnji. U fikhskim delima detaljno su objašnjeni uvodni postupci i uslovi vezani za post, vreme njegovog početka i prekida, stvari koje kvare i prekidaju post, zatim pravila koja se odnose na post bolesnika ili putnika.

Najvažnije u vezi posta je da se musliman koji posti čitav mesec ne odriče samo jela i pića, već i greha koji se može učiniti očima, ušima i jezikom. Ili drugim rečima, musliman u toku dana treba da posti celim bićem i svim njegovim organima kako bi u Noći odluke (lejletul kadr) stupio u skrušeni dijalog sa svojim Gospodarem i odredio sopstvenu sudbinu.

Svake godine muslimani se okupljaju pored Ka'be, Božije kuće, gde obavljaju veliki ibadet, ibrahimovski hadždž. Veliki deo šerijatskih knjiga bavi se obredima ove svete dužnosti. Jedan od uslova za odlazak na hodočašće je posedovanje materijalnih sredstava neophodnih za njegovo obavljanje. Hadždž je obaveza za svakoga ko je u preiodu od jedne godine, pored troškova samog putovanja obezbedio neophodna sredstva za život. U fikhskim delima objašnjeni su detalji vezani za sam obred hadždža - način obilaženja Ka'be, stajanje na Arefatu i trčanje između Safe i Merve.

StartPrev123NextEnd